14. септембар 2015.

Цер

Планина Цер пружа се 15 – 20 километара правцем северозапад – југоисток, од Лознице је удаљен 25 км. Највиши врх је Тодоров рт или Косанин град (687 m) на западном, а други по висини је Тројанов град (625 m), на источном крају гребена.

Цер не само да има занимљиву историју, има и занимљиву геоморфолошку историју, он је некада заједно са Фрушком Гором, Славонским и Вршачким планинама био острвска планина у Панонском мору. Са својом надморском висином од 687 м, континенталном климом и микроклимом која је богата освежавајућим ветровима, богатством ваздуха кисеоником и интезивном инсолацијом погодује свим категоријама туриста.

Цер је обрастао густим листопадним дрвећем, претежно храстом, цером и буквом, такође је богат стенама, гранитом и кристаластом шкриљицом.

Цер је релативно проходна планина. У северозападном делу напоредо кривудају пут и железничка пруга Шабац – Лозница, а његов крајњи источни превој, на тридесетом километру од Шапца, пресеца аутомобилски пут Шабац – Текериш – Завлака – Крупањ. Испод јужних падина Цера, долином речице Лешнице, вијуга узан асфалтни пут. Пешачке стазе и мање проходни путеви, пречицом, преко гребена, повезују најближа села Јадра – са селима Поцерине и Мачве. Планина Цер са околним пределима – Јадром, Поцерином и Мачвом – ући ће у историју српског народа по чувеној и славом овенчаној Церској бици.

На Церу у Текеришу подигнута је спомен костурница из Првог светског рата и Музејска поставка Церске битке, испред које се налазе бисте војвода Степе Степановића, Живојина Мишића, Радомира Путника и Петра Бојовића, који су рад вајарке Дринке Радовановић.