21. септембар 2015.

Великани овог краја

Вук Стефановић Караџић

vukВук Стефановић Караџић (Тршић, 26.октобар/6.новембар 1787. – Беч, 7.фебруар 1864.) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Вук је био цењен у Европи: почасни доктор наука, почасни грађанин Загреба и Пореча, почасни члан више универзитета и института; биран је за члана Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу. Одликован је од руског и аустроуграског цара, од пруског краља и Руске академије наука.
     Вук Стефановић Караџић је рођен у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Када је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију, Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. У Бечу се оженио са Бечлијком Аном Маријом Краус. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви, осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости. Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великм почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Мина Караџић – Вукомановић

134-630x350Мина Караџић – Вукомановић (Беч, 30. Јун /12. Јул 1828 – Беч, 12. Јун 1894. ) рођена је као седмо дете српског великана Вука Караџића и Ане Марије Краус. Још као девојчица показивала је таленат за сликарство и музику, у чему ју је отац свесрдно подржавао, чинећи све да његова кћи добије што квалитетније образовање. Тако је Мина од малих ногу имала учитеље језика, музике и сликарства. Писаној уметности посветила се већ са петнаест година, пишући песме и саставе или преводећи наше народне умотворине на немачки језик. Неке од песама доспеле су до Вуковог великог пријатеља Јакоба Грима, који их је оценио као веома квалитетне. Уступила их је познатом аустријском песнику Франклу, свом добром пријатељу, који их је објавио под својим именом.
Превела је и објавила Вукову збирку народних приповедака са преко хиљаду пословица преведених на немачком језику, за коју је предговор написао сам Јакоб Грим. Било је то прво издање и први превод српских народних прича.
Књижевни опус Мине Караџић чине и белешке из дневника који је водила по наговору Енглескиње Кер (превела чувену Ранкеову Српску револуцију на енглески језик). Ове белешке имају велику документарну вредност, јер је реч о белешкама са њеног путовања по Србији 1865. године. Драгоценим се сматрају и списи у којима говори о Бранку Радичевићу, њеном најбољем пријатељу.
Ликовна остварења Мине Караџић броје педесетак радова, које није ни потписивала, ни датирала. Пре свега то су уља на платну, махом портрети ликова из њене свакодневнице, као и неколико цртежа. Била је инспирисана легендарним Марком Караљевићем , кога је насликала у две верзије (Марко Краљевић са топузом, Марко Краљевић са шестоперцем). Остала су сачувана и два цртежа – портрета њеног оца Вука Караџића.
Најпознатије слике: Аутопортрет, Портрет брата Димитрија, Старица са белом калом, Млади принц, Црногорац, Грчки делија, Бошњак са црвеним саруком, Портрет девојчице са црвеном марамом, Девојчица у карираној хаљини, Женски портрет , Старац са дугом косом, Младић са брадом.
Својом личношћу, лепотом и харизмом, пленила је све око себе. На чувеним бечким баловима појављивала се у српској ношњи, играјући народна кола. Била је инспирација многих песника, а позната је литографија бечког уметника Декера који ју је приказивао у српској грађанској ношњи. Лепа и образована Мина је стално била окружена удварачима, удала се у тридесетој години за Алексу Вукомановића, професора Лицеја београдског и братанца кнегиње Љубице. После само годину ипо дана брака муж јој је умро, а пет година потом изгубила је оца. Оставши без својих највољенијих посветила се једино очевој успомени, ревносно сређивајући његове списе и оставштину. Радила је на објављивању Вукових дела у Бечу, београду, Петрограду. Држави Србији је уступила сва ауторска и власничка права над очевим делима и имовином. Умрла је 12. јуна 1894. године у Бечу. Њени посмртни остаци пренети су у Београд, да би коначно били сахрањени заједно са синовљевим и мужљевим у Савинцу крај Горњег Милановца, у крипти породичне цркве Вукомановића.

  Јован Цвијић

cvijicЈован Цвијић (Лозница, 11. Октобар 1865. године – Београд, 16. Јануар 1927. године) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, ентографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.
Након основне школе коју је завршио у Лозници, завршио је нижу гиманзију у Лозници (прве две године) и гимназију у Шапцу (трећу и четврту годину), а потом се уписао и завршио вишу Прву београдску гимназију, у генерацији са Милорадом Митровићем, Михаилом Петровићем Аласом и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен тв – филм „Шешир професора Косте Вујића“.
Захваљујући својим истраживањима Цвијић је још једном направио помак у светској науци и то својим антропогеографским прегледом у делу „Балканско полуострво 1918.“, на основу проучавања балканских психолошких типова.
Истраживачким радом Цвијић се бавио око 38 година при чему је ишао на многобројне експедиције по балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, чији су резултат била бројна научна дела.
Двотомна „Геоморфологија“ Јована Цвијића која даје морфолошки приказ терена на Балканском полуострву ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим истраживањима.
Цвијић је постао научник светског гласа и добио бројна признања. Био је члан осам академија наука, шеснаест географских и природњачких друштава и примио је десет одликовања. Био је:
  • Почасни доктор Сорбоне и Чешког универзитета Карлово у Прагу.
  • Дописни члан Српске краљевске академије од 5. фебруара 1896. године а редовни члан постао је 4. фебруара 1899. године.
  • Председник Српске краљевске академије од 12. априла 1921. године. На овом положају био је до своје смрти 1927. године.
  • Носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове.
  • Почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава широм света (Петроград, Будимпешта, Букурешт и др.)
  • Био је два пута ректор Београдског универзитета (1906 / 07. и 1919 / 20. ).

Током свог, преко тридесет година интензивног рада, објавио је више стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је ,, Балканско полуострво „

Умро је у 62. години, 16. јануара 1927. у Београду, а сахрањен је на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву. У Београду се налази Меморијални музеј Јована Цвијића у његовој породичној кући. Данас је у кући легат Јована Цвијића који има 1.476 предмета међу којима су рукописи, преписке, бележнице, фотографије, географске карте, атласи, књиге, уметничке слике, лични предмети идр.
У Лозници се од 1995. године одржава културна манифестација посвећена великану наше географије ,,Цвијићеви дани“, програми се одржавају на дан Цвијићевог рођења 12. октобра. Од 2003. године манифестација је подигнута на ниво научног скупа. Подигнута су два споменика овом великану, а једна основна школа и једна улица носе његово име.

Миодраг Мића Поповић

mica Миодраг Мића Поповић рођен је у Лозници 12. јуна 1923. године од оца Томе и мајке Дане.
Поред сликарства бавио се филмском режијом, сценографијом, илустрацијом, опремом књига, ликовном естетиком и књижевношћу.
Уписао је Академију ликовних уметности у Београду. (код проф. Ивана Табаковића) 1946. године. Био је један од оснивача и чланова „ Задарске групе “. По повратку у Београд сви чланови ове групе бивају избачени са Академије, а потом враћени, изузев њега. Сликарско образовање наставља самостално уз повремене поуке професора Табаковића.
Предавао је цртање и сликање као гостујући професор на Њујоршком државном универзитет у Олбанију (Аlbany) током 1982. године.
Велики је број самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, као и број награда које је добио.
Био је члан уметничког удружења „Лада“ од 1965. године. За дописног члана САНУ изабран је 1978. а за редовног 1984. године. За дописног члана Академије уметности у Берлину изабран је 1986. године. Био је члан Европског друштва за културу са седиштем у Венецији.
Проглашен је за првог почасног грађанина Лознице 1989. године када је и отворена његова Стална поставка.
Умро је у Београду 22. Децемба 1996. године.
У помен на сликаре Мићу Поповића и Веру Божичковић Поповић организује се манифестација „Мићини и Верини дани“. Манифестација је први пут одржана 2001. године и везана је за дан Мићиног рођења, 12. јун. Током дводневне манифестације приказују се разни програми из области ликовне, позоришне и филмске уметности. Тим поводом Центар за културу „Вук Караџић“ издаје часопис „Призор“, часопис о културној историји Јадра.
Овај легат настао је од поклона брачног пара Поповић. Оснивач галерије која се налази у саставу Центра за културу „Вук Караџић“ је Скупштина Општине Лозница.
У улици Јована Цвијића бр. 15, 28. октобра 1989. године у једној од најлепших зграда у Лозници, некадашњем дому трговца Марјана Катића (зграда је проглашена за споменик културе) отворен је овај легат. Прво Мићин, а потом и Верин, 1992. године.
Галерија је простор где се може сагледати сва лепота и значај уметничког стваралаштва овог брачног пара. Неисцрпна енергија њихових дела имаће све већи значај у делу у времену које долази.

Анта Богићевић

anta

Антоније Богићевић (рођен око 1758. год у Клупцима краj Лознице, умро 1813) био је српски војвода у време Првог српског устанка. Опевао га је познати гуслар Филип Вишњић у песми „Бој на Лозници“.

За време Првог српског устанка прикључио се устаницима и радио је у организацији власти и снабдевању војске. Постављен је 1807. године за војводу у Јадру и од тада се стално налазио на граници, бранећи ово немирно подручје од турских упада из Босне. Борио се са Турцима на Крупњу, Рожају, Рађеву Пољу, а најчешће у Лозници у којој је вођено неколико крвавих борби са босанском турском војском. У једној од тих борби је рањен.

Најзначајнија је била битка за Лозницу вођена 5. и 6. октобра 1810. године по старом календару. Под Али пашом Видајићем 30.000 Турака спустило се низ Дрину шајкама до поља Tичара надомак Лознице. Утврђене градске бедеме бранило је 1.200 Срба које је предводио лознички војвода Антоније Анта Богићевић. Дванаест дана трајала је опсада, ватра из топова и кумбара. Пошто је проценио да не може да одоли турским нападима, војвода Анта се обратио за помоћ Луки Лазаревићу. По извештају о опсади Лознице и пошто је одбио Хашид пашу са Мораве, Карађорђе је са готово целом војском из Шумадије и 200 козака пожурио у помоћ.

Изгледа да је Карађорђе проценио да ће се најпресуднија битка у 1810. године одиграти баш овде. Колики значај је Карађорђе придавао боју говори и писмо упућено Петру Добрњцу тражећи од њега појачање:

Не оклевај ни минута. Сваки минут вреди, до тога је јако стало хоће ли ми војска минут раније на Дрину стићи.”

У помоћ су дошли Лука Лазаревић и Јаков Нендовић са војском шабачке и ваљевске нахије. Пресудна битка почела је у јутро 6. октобра 1810. године. О томе је касније Карађорђе известио Милоша Обреновића:

Изашли у поље и Турци и ми, те смо се побили страшно из топа и пушака, за осам сати да од ове битке веће било није.”

Ова победу српске војске спада у ред најзначајнијих у Првом српском устанку. Када је војвода Анта Богићевић умро 1813. године за војводу је постављен његов син Богосав Богићевић. Сахрањен је у Лозници на Шанцу, али су Турци извадили његов леш, одсекли главу и труп бацили у реку Штиру. Међутим, родољуби су касније тајно извадили његове кости и сахранили поред лозничке цркве.


Момчило Гаврић

Момчило Гаврић рођен је 01.05.1906 у Трбушници, крај Лознице, као осмо дете у породици Алимпија и Јелене Гаврић. Имао је само осам година када су Аустроугарски војници у августу 1914. године убили Момчилове родитеље, његова четири брата и три сестре. Момчила Гаврића прихватио је Шест артиљеријски пук Дринске дивизије у којем је служио отаџбини од 1914.године до завршетка Првог светског рата 1918. године. У осмој години постао је каплар истог пука, а у дванаестој години га је у чини поднаредника лично унапредио Живојин Мишић.

Момчило Гаврић био је учесник чувене битке на Гучеву, а потом и славне Колубарске битке 1914. године. Преживео је албанску голготу, а са острва Крф кренуо је 1916. године на Солунски фронт. На положајима на Кајмакчалану био је рањен у руку, а рану је залечио у пољској болници у Солуну. По изласку из болнице Момчило руководи коморомкоја је допремала муницију артиљерији Дринске дивизије на Кајмакчалану, а потом учествује у победоносном маршу на Београд 1918.године. Умро је 28.04.1993 у Београду.